Nikola Nikić je legenda sarajevskog Željezničara. Ovaj bivši nogometaš nikad nije zaigrao za reprezentaciju bivše države, ali je svojim golovima, a pogotovo priprosto – dobroćudnim anegdotama i  komentarima, ostao jedan od najosebujnijih sportaša na prostorima bivše države. Uostalom, pročitajte intervju koji sa Nikićem, koji je objavljen u bosanskohercegovačkim medijima i uvjerite se sami koliko je zanimljivo lik i djelo ovog, u prvom redu izuzetno duhovitog čovjeka.
*Kako je Nikola Nikić postao legenda?
– Previše je to legenda… Željo je imao većih igrača, većih legendi.
Ali jedna je stvar istina: Nikola Nikić je najpopularniji igrač Želje svih
vremena. Znam to. Kada sam poslije 13 godina s Modričom došao na Grbavicu da
igramo prvenstvenu utakmicu, sedam hiljada ljudi je skandiralo: Nikola,
Nikola, volimo te.
*Je li istina da ste jednom umjesto prema protivničkom, krenuli ka golu Želje
s namjerom da date zgoditak?
– Igrali smo protiv Partizana i Jusuf Hatunić me loptom snažno pogodi u
glavu. Iznesu mene iza Partizanovog gola i doktor Hamo Hasanbegović mi
pokaže prst i pita vidiš li? Ma kako ne vidim prst. Uđem u igru, neko mi
doda loptu i pođem ja pravo ka svom golu. Sreća, moj suigrač Josip Čilić, na
šesnaest metara uleti mi klizeći. Sudija mu da žuti karton, a mene iznesu
vani.
*Zbog povrede glave?
– Pa, da. Doktor je poslije rekao da šest mjeseci trebam pauzirati. Ali naš
fizoterapeut se nije složio: Ma kakvi, taj će za mjesec dana biti kao nov.
Doktor ga upitao: Kako će tako brzo, a ovaj odgovorio: ma nema on mozga. I
fakat za mjesec dana ja zaigram, a fizioterapet pred svima kaže: Jesam li
vam je rekao da nema mozga.
*Kako ste došli u Želju?
– Igrao sam u Zvijezdi iz Gračanice i trebao sam prijeći u Čelik. Ja se
dogovorio s njima, ali sutradan Željo igrao u Brčkom. Pokojni Velija
Bećirspahić dođe meni kući. Kažem mu ja: Druže Veljo ja sam dogovorio s
Čelikom. A on razočarano: Nidžo, je li više voliš ići ćirom u Zenicu ili
avionom u Moskvu na Željine pripreme. Do tada sam avion vidio samo kad je
preletio iznad moga sela.
*U karijeri ste dali mnogo golova. Koji je bio recept za tu efikasnost?
– Driblam, driblam, šut i gol. Švabo mi je rekao: Tvoje je da daš gol, ako
ga ne daš do osamdesete minute izađi sam.
*Mada niste visoki dali ste, zanimljivo, 40-ak golova glavom?
– Neke i na sreću. Sjećam se jednom igramo protiv Zvezde, neko ubaci loptu
na šesnaest, ja skočim ona me pogodi u potiljak i pravo u rašlje.
Suigrači se raduju, a ja samo što nisam pao u nesvijest.
*Jeste ikada igrali namještenu utakmicu?
– Sjećam se jedne utakmice protiv Prištine. Šujica koji je nekada branio u
Želji, dogovorio bodove se Komšićem, Čilićem, Saračevićem i Vlaškim.
Kada se dogovara dogovara se s obrambenim igračma. Ja to nisam znao.
Vidim ja Taso(Komšić), pušta li, pušta. Ide lopta čista, on se skloni i 1:0
za Prištinu. Penal i 2:0. Meni nešto sumnjivo, ali ne razmišljam.
Onda se ja razigram, 2:1, 2:2, 3:2, za nas. Oni 3:3, ja 4:3. Šujica poludio
i urla: doći ćete vi opet u Prištinu. U svlačionici suigrači tužni, spustili
glave. Kažem ja njima: što mi niste dali 100 maraka, pa bih se ja na početku
uhvatio za ložu i izašao napolje. To mi je bila prva utakmica za koju sam
vidio da je sumnjiva. Uglavnom sutra u novinama izađe naslov: Nikić potopio
Prištinu.
*Kako ste se ponašali kada dođe do tuče na terenu?
– Pa, bježao sam.
*Koja je bila najteža?
– Imao sam dvije utakmice gdje sam se stvarno prepao. Jedna je bila protiv
Rudara iz Prijedora, sada u ratu. Došli mi tamo i kažu nam nemojte se
skidati. Pitam, kako nećemo pa došli smo na utakmicu. Oni će: Pa dobro
skinite se. Izašli mi na teren, a tamo strašni sud. Udaraju sa svih strana.
Izašao bih ja, ali valja proći kroz neki hodnik.
*Tko tuče? Igrači, navijači…?
– Ne znam, to samo pljušti sa svih strana. Jedva živ sam ostao. Ma strašni
sud.
*A druga utakmica?
– To mi je bila jedna od najtežih, ali nisam dobio batine. Igrali smo u selu
Žeravica. Modriča se tada borila za ulazak u prvu ligu. Bio je Uskrs. I ja
tim ljudima čestitam praznik. Kad oni meni: Mi smo ateisti.
Kontam ja to neki post. Reko: dobro, ja čestitam. Ali kad smo počeli
igrat… Auuuu. Jedan viče kolji; drugi: voda vri; treći: bacaj. A ja obuko
neke sive cipele, kiša pada iz neba i iz zemlje. Ne smijem bježat.
Predsjednik protivničkog kluba za pasom drži kuburu. Zagrlio me i govori mi:
neće tebi niko ništa.
*Predsjednik kluba s kuburom?
– Ma bolan to je rat, 1994. Još me zbunilo što na utakmici jedan viče Omere,
drugi Jašare, treći Andrija. Rat je i ne zna se ko koga tuče, a mi igramo
protiv Omera, Jašara, Ive, Ante … Pitam ja sebe gdje sam to došao. A ono u
tom selu Hrvati i Muslimani nisu otišli, ostali.
*Niste dobili batine kada ste igrali za Olimpiakos, nakon što su navijači
ušli u svlačionicu da tuku igrače?
– Oooo… Grci su strašni. Izgubili mi jednu utakmicu s tri nula u subotu i
došli na trening u utorak. Zaključali sve kapije. Ali došlo tristo navijača
na tribine. Mi mislili oni došli navijati. Joj, kad počeše skakati s
tribina. Kad su počeli tjerati igrače, aj strašnog suda. Udaraju nogama i
rukama. Ja pobjegoh Žiki Stojanoviću pod noge. U njemu dva metra i mislim tu
je spas. Ipak do mene se probiše dvojica navijača i kažu mi: tebe neće
niko, ti si majstor ovdje. Gdje god sam igrao ljudi su me voljeli. Samo
nisam znao pare zaraditi.
*Kad ste spomenuli novac. Šta se desilo kada vam je otac došao u Grčku i vi
mu dali novac da ponese kući?
– Došao stari usred jula i obukao duge gaće. Pravili smo kuću u Modriči i ja
sam mu trebao dati para. On ih sakrije u gaće. S njim je bio zet i dvojica
drugara. Otišli oni vozom i valjda tamo pili i plaćali dolarima.
To policiji bilo sumnjivo i na granici ih ćope. Nađu pare kod zeta i moga
oca. I, zatvor. Da nije bilo mene sigurno bi zaglavili godinu. Zove mene
stari iz policije i kaže: Skinuli su nas s voza. A ja ga pitam: Šta je s
gaćama. A ona kaže: Pa skinuli su i njih. Bilo je negdje oko 15 hiljada
dolara.
*Vi ste jedan od rijetkih kome je i biznis s kafanom propao?
– Jedini sam koji je imao kafanu i propala. Ovi moji, iz Modriče, dali mi
kafanu Roks. Ja sam uveo recke. Ko god mi dođe, kaže napiši recku.
Imao sam milion recki. Da sam za svaku uzimao pfening mogao sam se
obogatiti. I što je najgore kafana je bila uz magistralni put. Možeš
misliti.
*Zanimljivo je da imate bazen, a ne znate plivati?
– Ja ne bih stradao da sam bio tamo gdje je ovaj tsunami odnio sve.
Spasio bih se svojim šlaufom od traktorske gume. Uzmem ja taj šlauf, ubacim
ga u bazen i uživam.
*Zar niste naučili plivati u Grčkoj?
– Četiri sam godine bio tamo i ništa.
*Da li su sportaši bolji u krevetu od običnih ljudi?
– Ako gledaš prema mom iskustvu…hahahaha…Ne bih dao ruku u vatru za
to…hahahahaha
*Bili ste jedan od najbržih igrača bivše države. Jeste li ikada saznali
koliko ste u prosjeku pretrčali na jednoj utakmici?
– Bilo je bržih igrača od mene. Ali ja sam bio najbrži s loptom. Moj
profesor Hazim Salihović, koji me tri godine obarao iz matematike, kazao mi
je: Ko nema u glavi ima u nogama. Eh, da sam to ranije shvatio bio bih možda
najbolji igrač na svijetu.
*Baš vas nije išla matematika?
– U prvoj godini gimnazije izvede me profesor pred tablu i nacrta krug.
Kaže mi: Nikola dat ću ti dvicu, ako pogodiš koliko je stepeni ovaj krug?
Nisam ja bio na času kad se to učilo i okrenem se oko sebe a moj drug na
dlanu napisao 360. Kažem profesoru: Dajte profesore, pa 360 stupnjeva. Ali
onda će on: Dobro Nidžo nemoj se okretati, a ako ti neko bude šapnuo keca
ćes dobiti. Joj, on onda unutar onog kruga nacrta još jedan i postavi
pitanje: Koliko ovaj ima stupnjeva. Kažem ja sebi, hajde da malo uključim
logiku: Ako ovaj veliki ima 360, onda je ovaj duplo manje.
Rekoh: Duplo manje. Kad sam ja to rekao u razredu nasta lom od smijeha.
Prošle godine kad su veterani i novinari ovdje igrali utakmicu za
večerom im ispričam ovaj slučaj. A šofer koji je dovukao novinare, kad sam
to ispričao mrtav ozbiljan me upita: pa jesi li pogodio?
*Još imate problema s cipelama?
– Kako neću kad mi je lijeva 44, a desna 43
Kako to rješavate?
– Kupim dva para cipela i onda to sparim
*Kako ste provocirali svoje čuvare na terenu?
– Hvalim ga. Kažem mu: joj jesi zgodan, jesi lijep ili bolan šta si se
svezao mene imam 40 godina,… Nema šta im nisam govorio. Kad su shvatili da
im smeta, čim ja nešto kažem oni meni kažu: Ne pitaj me ništa, ne pitaj me
ništa.
*Kako su oni vas provocirali?
– Skini samar s leđa, ispravi se, daj da te pojašem, đe ti igraš, vidi se
kakav si,… Ali mene nisu mogli isprovocirati.
*Koju utakmicu biste najradije zaboravili?
– Igrali smo protiv Spartaka u Moskvi. Švabo je prije početka utakmice
rekao: ti čuvaj ovog, ti ovog… A meni ti čuvaj Prostor! Kontam kakav
prostor. A tada je za Spartak igrao Protasov. Tri puta mi uzmu loptu i odmah
poslije toga primimo gol. Poluvrijeme 4:0 za Spartak. U svlačionici Švabo
pita: Nikola šta sam tebi rekao… Rekli ste Prostor, ali niste rekli koji
je broj. Osim se okrene pomoćniku i kaže: Boro, vodi ga pod tuš vidiš da je
prolupo. A ja se taman navikao igrati pod reflektorima i bilo mi krivo.
*Jeste li se smjeli suprostaviti Osimu?
– Ma ne. On je bio autoritet i suviše jak da bi se suprostavili. Istina
jednom je mene počeo daviti.
*Kako je došlo do toga?
– Znaš mene, seljaka . Kolege me potapšu po ramenu i ja sve uradim što
kažu. Tako jednom pobijedili, dao ja opet dva komada. Nagovore me moji i ja
pred Osima: Daj, Švabo ti nas samo ružiš, nego daj nam nešto para. Kad on
mene uhvati za vrat da me davi, sreća pa su svlačionice u Želji bile takve
da sam se povukao u ćošak u koji Osim nije mogao ući. I tada sam ga jedino
vidio ljuta.
*Zanimljivo je i to da vam je u karijeri pomogla i krava po imenu Jagoda?
– Kad sam bio mali ona je bila moj pokretni gol. Svežem joj zadnje noge i
onda loptom pogađam zamišljeni gol između prednjih i zadnjih nogu .
Možeš misliti kakav bi igrač bio da sam počeo igrati recimo u pionirima
Želje.
*Je li vam taj zdravi život pomogao da budete brzi?
– Bio sam prirodno brz. Ali tu su bile i određene okolnosti. Na putu od kuće
do škole bilo je milijun kerova, lutalica . Kad god bi ker zalajao ja sam za
nekoliko sekundi već bio 200 metara daleko. Zamisli svaki dan tako po “ko zna
koliko puta. A sada fitnes, teretane, a igrači ne mogu trčati 90 minuta.
*U vrijeme Željine slave sigurno je bilo i mnogo djevojaka oko igrača. Kako
ste rješavali probleme s obožavateljicama?
– Jedna stvar koju vi novinari ne znate, dakle zašto je Željo bio tako
dobar, jeste u činjenici da smo mi bili najružniji ljepotani. Pogledaj samo
tadašnju odbranu: Komšić, Čilić, Saračević i Starovlah, a navala: Bahtić,
Nikić, Paprica i Baždarević… Kad ja budem pravio ekipu uslov će biti nemoj
mi lijepe igrače, oni se samo ogledaju.
*Obožavateljice?
– Kad se Komšić, Paprica, Fićo i ja skinemo na plaži…Hahaha… Jesi vidio
one izbjeglice iz Somalije? Oni su manekeni za nas.
*Nije valjda da su vas djevojke izbjegavale?
– Znaš ti onu kletvu iz tog vremena: Dabogda vam djeca ličila na navalu
Želje.
*Koliko bi Nikola Nikić onog vremena danas vrijedio?
– Bio bih u rangu Ronaldinha, bez subjektivnosti. Nisam bio los igrač.
*Za koliko ste onda iz Želje prešli u Grčku?
– Neki mesar, moj menadžer, me je prodao ko tele . Ali ne žalim se.
*Iako ste bili brzi niste mogli stići Papeta?
– Švabo mi je davno rekao: Nemoj se vraćati preko centra i nemoj da
razmišljaš, kad razmišljaš najopasniji si po naš gol.
*Smeta li vam kao treneru kadetske selekcije BiH to što naša himna nema
tekst?
– Smeta. Da bar ima malo teksta da pjevamo, a ovako nas uspava onda ne možeš
pospan igrati

Još anegdota

– Ulazi Nikić u avion i skida cipele jer su ga suigrači naložili da se skida
obuća kad se ulazi u avion. Na istom letu, Nikić zove stjuardesu i zove turu
pića svim igračima na “njegov račun”
– Bahtić (Fićo) vodi loptu a Nikić se dere ”fićo bolan dodaj, dulum zemlje
prazan oko mene”… Bahtiću od smijeha lopta otišla u aut
– Pitali Nikića kad je došao u Želju gdje živi a on odgovara “kod velikog
krana ” (Alipašino Polje u izgradnji )
– U Zagrebu pred tekmu sa Dinamom tim se odmara u hotelu … Bahtić i Nikić igraju stolni tenis …prolazi Osim pored njih a Nikić se dere: ”Šefe, vidi igram ovog tenisa k’o John McEnroe”
– Još jedna sa zagrijavanja: Osim ga poslao na zagrijavanje i valjda
zaboravio na njega, a Nikić trči li trči jer ga navijači naložili i nakon
jedno pola sata prilazi klupi i govori Osimu “Šefe, ja ne mogu više, crk’o
sam!”
– Rečeno je da je Nikić htio da plati turu pića u avionu. E poslije mu je Bahtić još nekoliko puta uzeo dobre pare “jer treba platiti ono što se popilo i pojelo u avionu”. U vezi toga kaže Nikić: “Ja tek kasnije saznao da su hrana i piće besplatni u avionu. A onaj mangup mi dobre pare uzeo. Još ga pitam “Da to nije malo preskupo” a on kaže “Avion ti je to, tu ništa nije jeftino”.
– “Letimo mi u avionu a meni vruće skuha se a ovi moji mi govore da otvorimprozor ja pokušavam i ne može vidim ja ne može se otvoriti prozor onda oni menikažu da otvorim vrata i izadjem na balkon ja to uradim kad ono wc”.
– Obećali Nikoli stan za prijelaz u Željo. I od stana ništa, pa ništa. I pitao Nikola upravu da kad će stan. Rekli mu oni da mu ga nisu mogli dati jer nije bilo kvoruma na sastanku. Za mjesec dana opet nema stana jer nije bilo kvoruma na sastanku. I dopizdilo Nikoli.  Jebat ću ja mater tom Kvorumu samo kad ga uhvatim.